U maju ce biti tri godine kako vise nisi sa nama.Tri godine,a meni su kao tri dana.Imam osecaj kao da ces svakog trenutka banuti na vrata s onom tvojom: ,,Jesam ti doso,jesam ti doso ?!U ljubi te deka..sine,sta radis,ljubi te tata?"
Taj osecaj nedostajanja si mi opisivao i ti i mnogi drugi.Nisam tad obracala paznju,jer nisam znala.Nisam osecala ono sto osecam sad.Nisam verovala da ces nas tako rano napustiti,jer znala sam koliko volis da zivis i koliko se radujes zivotu.Nazalost i pored svih nedaca i bolesti koje si imao snasla te ona najgora.Ona od koje te nismo mogli spasiti i ni na koji nacin pomoci.Jedino smo mogli da budemo uz tebe i ispunimo ti svaku zelju.da ti poslednje dane ulepsamo koliko smo znali i mogli.
Dok smo ziveli u beogradu,secam se kako si me setao kroz grad.Upoznavao sa pojedinim ulicama i odgovarao na moja pitanja.secam se naseg malog sobicka u kom smo stanovali.sa kreveta se moglo sve dohvatiti u sobi.Bila je mala,topla i u njoj smo bili srecni.Imali smo sve.I vise nego sto nam treba.Novac je vredeo i tvoja plata je bila vise nego dovoljna.jos je i mama radila po njenim ,,gospodjama" i tako i ona privredjivala.Donosila pune kese svega sto smo mi voleli..
Kada sam omala 3-4 godine,vodili ste me na novogodisnji vasar.Kako sam ja govorila ,,majas".Isli smo mama,ti i ja i strikan,strina i moja braca.Bila sam najmladja od nas troje.Razgledali smo razna cudesa i vozili se na vrteskama.Na jednoj od galerija sam se izgubila u guzvi,jer sam zastala za vama.Jedan covek je sedeo za malim stolom i drobio duvan iz cigarete.Pa mahne spravicom,a duvan nestane.za mene je to bila carolija.a njemu simpaticno to moje interesovanje,pa iznova i iznova drobi duvan,a duvan nestaje.Ja vesela i znatizeljna,a ti u panici me trazisKad si me nasao zgrabio si me poput lava i zagrlio cvrsto.Nisi mi vise ispustao rucicu iz svoje velike tople sake.Na izlasku smo naisli na slikara.Radio je brze portrete olovkom.Zamolio si ga da uradi moj portret i nisi pitao za cenu.Nazalost,zbog cestih selidbi,nismo ga sacuvali.ali ga se secam.Imamo i uspomenu sa te posete sajmu.Moju fotografiju sa Deda Mrazom.
koliko ti je srce bilo.Svima si pokazivao i hvalio se gde si me vodio.Sta si mi kupio.Bio si ponosan na sve sto si nam pruzio,jer ti nisi to imao kao dete.Ali si se izborio da steknes sve u zivotu,a najponosniji si bio na nas dve i kasnije nase cerke.Ucio si nas i pricao nam stalno o svom detinjstvu,o svom zivotu.Ne da bismo nas dve zivele kao ti i mama,vec da bi postovale to sto smo imale.
Zato si i kupio plac u rodnom selu i sazidao kucicu za nas.Zeleo si da imas svoje.da budes na svome.Da tvoja deca imaju lepse i bolje detinjstvo.Bolje nego sto si ti imao.I dao si nam to.dao si nam sve sto si imao,cak i vise.Zato te stalno pominjemo.nekad se sestra i ja zaplacemo,nekad nasmejemo.Rado se setimo tvojih dosetki,nacinu na koji si zvizdukao.Kako si majku zadirkivao sto ne cuje.Setimo se i tvojih saveta.I uvek kazem ,,bio je u pravu za sve".Video si daleko i video si ih onakvim kakve zaista i jesu.Jer si bio naviknut na stvaran zivot i sve sto on nosi.Nismo te razumele tad i nismo prihvatale tvoje reci na pravi nacin.Ljutile smo se i zamerale ti ponekad,a opet te volele kao Boga.I bio si za nas svetinja.i sad si.U tebe ne sme niko da dira.Ne sme da dira uspomene na tebe,jer to je najlepse sto nam je ostalo.
Ti vise nisi sa nama kao bice,ali jesi duhomjer si u nasim srcima u koja si duboko usadio svoju neizmernu ljubav.
svako jutro ti si prvi na koga pomislim.Jos uvek je tako i verovatno ce dugo biti.tesko mi je sto nisam mogla da ti pomognem,sto ti nisam vise pruzila.Pola svog zivota bih dala da sam mogla da pozivis jos koju godinu.Da si docekao da vidis svog unuka.Svog naslednika.Pa da i njemu pevas pesmice kao unukama.Mladja cerka ti je ostvarila zelju i sad imas malog naslednika.
Ti si bio i ostao u nasim srcima,mislima.
